G A L E R I J A   S A V R E M E N E   U M E T N O S T I  
K e j  K o l a  s r p s k i h  s e s t a r a  1 / I I
1 8 0 0 0  N i š
S r b i j a
T e l .   + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 :   5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
P R E S S
G A L E R I J A  
S A V R E M E N E 
L I K O V N E
U M E T N O S T I
N I Š
 
 
SLIKARSTVO
G R A F I K A
SKULPTURA 
O  S  T  A  L I
M  E  D  I  J  I
 
 

Umetnički savet Galerije savremene likovne umetnosti Niš u sastavu: Dušan Otašević (predsednik), Mileta Prodanović, Perica Donkov, Sonja Vukašinović i Milica Todorović je nakon pegledavanja 96 prispelih  zahteva za izlaganje  u narednoj godini, na sednici održanoj 19. juna 2018. godine prihvatio sledeće zahteve:

Za Oficirski dom: Art Distikt (projekat Dizajn u doba Juge), Ivona Fregl (projekat Umetnost osamdesetih i devedesetih godina), Vesna Milunović, Višnja Petrović i Mile Radičević

Za Paviljon: Milica Antonijević i Dušan Novaković, Ljiljana Stojanović, Svetlana Volic, Vladimir Stanković, Dragana Žarevac i Ivana Dragutinović, Stefan Lukić, Nebojša Adamović i Veljko Vučković, Strip scena Srbije.  Status rezerve ima Snežana Rančić.

Za Salon 77: Andeja Petraković, Dejan Trajković, Goran Delić, Jelena Glišić, Milica Rakić, Miloš Milosavljević, Sanja Dević, Nataša Dejanović, Snežana Petrović, NKC.Status rezerve ima Jefimija Kocić

U Nišu, 20. Juna 2018.
Zbog velikog interesovanja izložba slika ''Poslednja decenija Save Šumanovića'' u Nišu traje do 31. oktobra. Na izložbi su predstavljena dela iz poslednjeg ciklusa ovog velikog slikara, nastala u zadnjoj deceniji njegovog života. Slike se mogu videti u Oficirskom domu svakoga dana od 10 do 20 sati. Ulaz je besplatan.
KONKURS 2020

ZAPISNIK SA SASTANKA
UMETNICKOG SAVETA GSLU
POSLEDNjA DECENIJA SAVE ŠUMANOVIĆA u Oficirskom domu u Nišu, od 30. septembra. Izložba je plod saradnje Galerije slika „Sava Šumanović“ iz Šida i Galerije savremene likovne umetnosti Niš. Autor izložbe Vesna Burojević, direktor Galerije u Šidu, sačinila je izbor od 27 slika Save Šumanovića nastalih u periodu od 1932 do 1942. godine.

Sava Šumanović ( 1896-1942) pripada najužem krugu naših istaknutih  umetnika prve polovine XX veka. Rođen je u Vinkovcima ali je od svoje četvrte godine  živeo u Šidu, rodnom mestu svojih roditelja. Gimnaziju je završio u Zemunu a umetničko obrazovanje započeo u Višoj školi za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu, gde je i realizovao prvu samostalnu izložbu 1918. godine. Usavršavanje je nastavio u Parizu, u ateljeu Andrea Lota (1921). Tada upoznaje mnoge umetnike (Derena,Kislinga...), započinje prijateljstvo za Rastkom Petrovićem, slika u duhu konstruktivizma. Ponovo boravi u Parizu od 1925 do 1929. godine (sa prekidom 1928. zbog priređivanja samostalne izložbe u Beogradu), izlaže na Jesenjem salonu i Salonu nezavisnih, slika u duhu umerenog kolorističkog ekspresionizma i poetskog realizma. Nastaju neka od njegovih poznanih dela: Kupačica, Doručak na travi, Pijani brod, Luksemburši park, Most na Seni. Slika Pijani brod reprodukovana je na naslovnoj strani umetničkog časopisa LaCropouillet. Sa grupom mladih umetnika učestvovao je u odslikavanju kultne kafane La coupole. Zbog iscrpljenosti i bolesti vraća se u Šid 1930. godine. Nakon dve godine počinje intenzivno da slika. Na samostalnoj izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je čak 410 slika.  Po izbijanju Drugog svetskog rata Šumanović prestaje da potpisuje svoje slike već ih samo datira. U ustaškoj raciji NHD, uhapšen je i odveden u Sremsku (tada Hrvatsku) Mitrovicu 28 avgusta 1942. godine. Zajedno sa 120 meštana streljan je 30. avgusta i sahranjen u masovnoj grobnici.
Najveći broj njegovih dela čuva se u Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šudu koja je nastala 1952. godine, zahvaljujući poklonu umetnikove majke Perside koja je 417 dela i porodičnu kuću Šumanovića ustupila gradu.

Poslednja decenija života i rada Save Šimanovića obeležena je izuzetnim stvaralačkim poletom. Od popisanih 793 dela koja čine ukupnu umetničku zaostavštinu Šumanovića, 576 slika pripada Šidskom periodu. Stvarao je po ciklusima a ističu se dominantne teme: pejzaži Šida i okoline i ženski aktovi. Sam je svedočio da je radostan što je kao prvi došao da „svojim slikarskim okom pređe preko nevinih, netaknutih, čistih i raskošnih sremskih njiva, preko ravnih polja i krivudavih puteva“. Opisujući stil i način rada Save Šumanovića, Vesna Burujević u predgovoru kataloga piše: „U prirodi je pravio skice, često u nekoliko različitih tehnika. Slike je radio u ateljeu, po nekoliko istovremeno. Koristio je uglavnom slikarski nož, četkicu tek ponekad, i za konturu. Boje je pravio po sopstvenoj tehnologiji, do koje je došao eksperimentišući sa priručnikom profesora Dernera. Zahvaljujući tome boje na slikama nisu potamnele niti izgubile ništa od svežine uprkos godinama koje su protekle od njihovog nastanka. Boja je dominantni činilac slike tokom cele decenije. Odnos boje i svetla predmet je svih njegovih istraživanja. Izuzetno reljefna faktura karakteristična za prve radove u Šidu, postepeno se gubi da bi postala potpuno glatka i sjajna“. Sa postepenim promenama stila došao je do blistavih slika pejzaža okupanih svetlošću koji deluju vedro i raskošno. „On je naš najveći slikar svetlosti“ - govorio je Milan Kašanin.
Istoriji srpske umetnosti Sava Šumanović je podario obimniju i impozantnu seriju slika ženskih aktova. Najpre ih je u Šidu radio po skicama i crtežima donetim iz Pariz a otkako mu je slovenka Beba postala model slike aktova slile su se u ciklus Šidijanke/ Kupačice. Ciklus čine 54 slike. U početku su to dela sa jedom figurom i pejzažem u pozadini. Vremenom Šumanović je povećavao formate slika, multiciplirao broj figura došavši do složenih kompozicionih rešenja sa pet ili sedam aktova. U ikonografskim detaljima, položaju i rasporedu figura prepoznajemo sličnosti sa delima velikih majstora iz različitih epoha (Botičeli, Ticijan, Engr...) ali ih je Šumanović reintempretirao i likovno obradio na sebi svojstven između ostalog sa jasno vidljivom konturnom linijom tela koja je u funkciji definisanja jake svetlosti. Za ovaj ciklus prof. Lidija Merenik kaže da je „po svojoj idejnoj i likovnoj osobenosti i izuzetnosti, jedan od izuzetnih primera evropske umetnosti realizma između dva svetska rata.“
Tokom poslednje decenije Šumanović je slikao i mrtve prirode (vaze s cvećem ili posude sa voćem sa vezenim stoljnakom u prvom planu ili draperijom u pozadini) i cikluse Dečiji likovi i Dečije glave -  četrdesetak slika svetlog kolorita sa dopojasnim likom deteta na neutralnoj pozadini. Likovni su definisani tipski ali sa zadržanom individualnošću svakog od njih.  

Izložba u Nišu sadržaće izbor slika Save Šumanovića  različitih žanrova, svih pomenutih ciklusa. Prethodno, niška likovna publika imala je priliku da vidi  Šumanovićeva dela još 1972. i 1988. godine.   

Autor izložbe Vesna Burojević će u utorak 1. oktobra u 12 sati, održati vođenje kroz izložbu.

Izložba će trajati do 20. oktobra.    



U Nišu, 25.9.2019.
GSLU Niš                                                   
Svetlana Volic: Non finito, pasaž 5: Gde prestaje gledanje
Ambijentalna instalacija "Gde prestaje gledanje" zamišljena je kao peti pasaž u okviru tekućeg projekta "NON FINITO: Izvođenja prostornih narativa". Osnovu projekta čine video snimci nastali tokom istraživačkih putovanja u periodu od 2013 do 2019. godine. Oni se pohranjuju u stalno rastuću digitalnu biblioteku projekta, iz koje se selekcijom i kombinacijom materijala u svakom specifičnom prostoru gradi novi i neponovljivi nelinearni prostorni narativ. Odabrani prizori sa različitih mesta i iz različitih vremena komponuju se u jedinstvenu poetsku celinu, čiji elementi i sadržaji nude mogućnost višeslojnog čitanja, povezivanja, percepcije i projekcije.


***


Svetlana Volic je vizuelna umetnica i docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Rođena je 1974. godine u Beogradu. Diplomirala je (1999) i magistrirala (2002) slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Čedomira Vasića. Doktorirala je 2018. godine na istom fakultetu (mentor dr um. Mileta Prodanović). Izražava se kroz različite medije: slikarstvo, video, video-instalacija, fotografija, grafički i scenski dizajn. Realizovala je 14 samostalnih izložbi i učestvovala na velikom broju grupnih izložbi, simpozijuma i festivala u zemlji i inostranstvu (Češka Republika, Crna Gora, Makedonija, Estonija, Letonija, Mađarska, Bugarska, Bosna i Hercegovina, Italija, Grčka, Kanada, SAD i Nemačka). Autor je, mentor i učesnik mnogih site-specific projekata i radionica u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je stipendije fondacije CEC ArtsLink, Njujork, SAD, 2013. godine. Radovi joj se nalaze u domaćim i stranim kolekcijama.

***


Svetlana Volic posredstvom video instalacije transformiše izložbeni prostor, gradeći postavku koja svojom prostornom kompozicijom i fragmentiranim sadržajem pobuđuje nesvesne sadržaje posmatrača. Rasporedom i međuodnosom pokretnih slika ona razvija specifičnu atmosferu, koja putem poigravanja sa različitim tipovima prikaza vremena i prostora indukuje efekat začudnosti. Fragmenti prizora kretanja vodenih površina postavljeni su tako da se kod posmatrača aktivira impuls za njihovim montiranjem, integrisanjem u celinu i ličnom interpretativnom nadogradnjom. Doživljaj realnog proticanja vremena podriven je reverziblilnošću kretanja vodenih tokova što je u radu predočeno imaginativnim spajanjem i razgraničavanjem različitih smerova i dinamika proticanja. U izložbenom prostoru se na taj način postiže doživljaj specifične vrste temporalnosti koja je proizvedena neposredno i na licu mesta. Tip postignute atmosferičnosti znatno je kontrastiran spram uobičajenog urbanog miljea prepunog senzacija i utisaka. Veoma očišćeni kadrovi i minimalna pomeranja u njima neminovno posreduju doživljaj vremena, posebno njegovog trajanja. Na taj način autorka omogućava posmatraču da se saživi sa izmenjenim dijahronijma vremena u kojima sintetizovane slike tvore film oslobođen od suvišne narativnosti.

Izbor kadrova je takav da ne opterećuje suvišnim sadržajem i ne posreduje kretanje putem slike ka nečemu što bi ona predstavljala, već budi svojevrsno introspektivno stanje, kao i emocije u svom asocijativnom kapacitetu. Uspostavljajući vizuelne analogije izvesnih subjektivnih stanja, autorka uspeva da lično stanje kontemplativnosti prenese na način koji je dovoljno interpretativno otvoren i pritom neopterećujući za posmatrača. Rad je lišen referencijalnosti pa je jedini vid izlaska izvan neposrednog prisustva slike pojava crnih, takozvanih, mrtvih polja na ekranu koja iniciraju pretpostavku o prestanku trajanja vremena u vidu izostajanja vizuelnog sadržaja. U tom smislu, sve je do te mere dekontekstualizovano da je samo prebivanje u postignutoj ambijentalnosti postavke dovoljno da se proizvede situacija u kojoj posmatrači zatiču sebe kao aktere upuštene u interpretacije sopstvenih u prizor projektovanih nesvesnih tokova. Posredstvom instalacije posetiocu je omogućeno saživljavanje sa fragmentima nečega što nužno mora na neki način da se upotpuni. Slika nije tu da predstavi određeni sadržaj, već da podstakne posmatrača da transponuje prikazano u neki svoj mozaik ličnih doživljaja, osećanja i predstava, što je kao postupak vrlo darežljivo prema posmatračima od strane autorke, ali ujedno ipak i zahtevno spram njih. Umetnica se u tom smislu ne nameće prisustvom sopstva kroz rad. Naprotiv, ona podstiče posmatrače da sami konstruišu narative kroz susrete sa sopstvenim nesvesnim sadržajima koji su pobuđeni doživljajem tog konstruisanog ambijenta.

Stevan Vuković i Tijana Savatić